И још једна причица...
Звезда Барселона
Сезона 82/83 је почела прилично лоше по нашу екипу. Бата-Станета је на кормилу клуба заменио Остојић, али су због лоших резултата, а како Звезда "никад у историји" није отпустила тренера у току сезоне, њему придодати Ђорић и Шекуларац. Тако смо, једини пут у историји, имали тројицу тренера на клупи, односно "тријумвират", како су новинари прозвали тај експеримент. Много година касније, када је поново постао тренер нашег клуба, Драгослав Шекуларац је рекао да је то била једна од највећих грешака нашег клуба, јер треба један човек да води клуб, пошто се онда тачно зна ко је за шта одговоран. Додатни проблем за нас је представљао и пропис ФСЈ, који није дозвољавао да играчи оду у иностранство пре напуњених 28 година, тако да су у клубу остали (незадовољни) Владимир Петровић Пижон, као и Дуле Савић, две истинске играчке легенде клуба. Пижон је имао уговор са Арсеналом у џепу тог лета, али, иако са 27.5 година, није могао у иностранство. Отишао је тек у току зимске паузе. То незадовољство се одсликавало у слабој игри на терену, а и преносило на остале играче.
У другом колу Купа победника Купова, извукли смо једно славно име за противника, Барселону. Врло атрактиван тим, у коме су играли Шустер и Марадона, уз низ шпанских репрезентативаца. Магнет за публику, сигурно. Први меч у Београду, наравно, знало се да ће Маракана бити пуна и препуна. И поред лошег пласмана на табели, и поред, по именима, квалитетнијег састава противника, неки оптимизам је провејавао. На једном од последњих тренинга пред утакмицу, мој ћале је добио задатак, да узме изјаву од тренера. За тај задатак сам га "обучио" да користи, последње чудо технике, преносиви касетофон. Објаснио сам му како се снима, премотава, пушта... ћале одлази на тренинг, и враћа се са истог... ја пуштам траку, и чујем како пита Остојића "да ли можете да дате изјаву за мог сина".... и Остоја креће да прича. И онда ... мук... пар минута, и тек се чује, "ма слаба му батерија". У суштини, Остојић је причао, касетофон је снимао. Е сада, скупило се ту још људи, па су тражили да се преслуша изјава, трака је премотана, и онда је поново притиснуто снимање.
Свануо је и тај дан, среда, 20ти октобар 1982ге године... ја сам поподне ишао у (основну) школу, договарам се са са маторим да питам разредну да ме пусти на утакмицу, и да дођем кући, до тог и тог времена. Карту имам, превоз имам, све је сређено. Ја и мој ортак чекамо разредну да уђе у учионицу пре часа, објаснимо о чему се ради, она каже нема проблема, доби сте ђаци, идите. Док сам напуштао школу, чуло се "хоћемо кући", очајнички покушај да се настава заустави "због Звезде". Ја летим кући, јер у времену пре мобилних телефона, није било начина да јавим да стижем, али касним - пет минута, и остајем да слушам пренос преко радио апарата.
Шта рећи о самој утакмици. Барса је била много боље организована, и имала је мајстора у својим редовима - Марадону. Његов гол на почетку другог полувремена, када је нанизао пар наших играча и онда лобовао Дику са 16 метара је сигурно један од најлепших који су постигнути на нашем стадиону. У том тренутку, стадион устаје на ноге и једним дугим аплаузом поздравља потез великог мајстора. По речима радио репортера (Марко Марковић, Јордан Ивановић и ...) су преносили утакмицу, на западној трибини није било човека који није устао да поздрави гол Марадоне. Углавном, после 3:0 за противника, наде и највећих оптимиста су угашене, а играло се тек 60так минута. Тада на сцену ступа један тихи и ненаметљиви играч, који је ушао са клупе - Рајко Јањанин.
За два минута је постигао два гола, резултат је смањен на 3:2. До тада тиха и успавана публика је наравно прокључала, врило је као у вулканском гротлу. Барса је деловала збуњено, али је око 80тог минута Марадона добио лопту и онда упутио дијагоналу према Шустеру (радио репортери су рекли да је "летела преко 40 метара") и он је поново савладао нашег голмана Стојановића.
Био је то крај сваке наде да ћемо направити подвиг и елиминисати екипу и којој је Марадонин трансфер плаћен за тадашње време невероватних 10 милиона "зелених новчаница".
Уживајте у мајсторијама фудбалера, уз коментар Петра Цоке Лазовића
.
[youtube]
http://www.youtube.com/watch?v=_fQN144vByQ[/youtube]
O Рајку Јањанину
Рајко Јањанин је рођен 18тог јануара 1957ме у Карловц, где је и започео своју каријеру, да би са 18 година, прешао у Динамо, где је и остао до 1980те године. Исте године, прелази код нас, где остаје 4 сезоне да би затим отишао у Грчку где је играо за ОФИ и АЕК (најбољи играч грчког шампионата 1986те) у коме је и завршио каријеру. У једном од својих првих интервјуа, 1969те, који је дао за Темпо, Јањанин, тада члан НК Карловац, и јуниорски репрезентативац, искрено одговара на питања новинара, да ли ће прећи у Динамо или Звезду. Каже да ће на то утицати навијачка опредељеност, јер, Рајко каже да навија за Црвену Звезду, али и близина родитељима, перспектива клуба, и слично. Услове који су му се нудили су били отприлике исти, а он је желео стан, да би евентуално и родитељи могли да се преселе са њим. Разговоре са клубовима је водио он, уз помоћ оца Петра, док је мајци Драгињи било најважније да заврши школу. На питање да ли постоји фодбалски узор, одговара да у игри никога не копира, али да му је Драган Џајић идеал као спортиста, по понашању, односима, као личност. А лично не познаје ниједног од наших врхунских фудбалера, али мисли да би се одлично уклопио са Пижоном, док у јуниорској репрезентацији има одличан однос са Крањчаром.
Учите ли неку школу, занат? Учим за алатничара, на завршној сам години. После бих уписао неки факултет.
На крају интервјуа замолио је да се напише све што је у фудбалу научио, дугује Бранимиру Чаловићу - Чавлеку.
Јањанин одлази у Динамо, али после пар сезона, прелази код нас. На то је, утицао један детаљ. Наиме, када је разговарао са Драганом Џајићем о преласку сетио се, када је, док је играо за Динамо, замењен у некој утакмици на Маракани. Док је излазио са терена, неко са севера му је довикнуо "Рајко, мајсторе", и тај детаљ је било нешто што је олакшало његов прелазак код нас.