Из личног угла - наше приче и сећања

[РС Либурнија]

Звоне Бобан понавља покварену плочу о хулиганима из БГ који су ово-оно.. "Рушење стадиона" тј. тргање рекламе почело је када су са горњег дјела југа полетјеле каменице по нашима. Када се почело са макљањем тих који су бацали каменице одозго (чланови Армаде и Торциде без обиљежја), руља је као по команди провалила са сјевера Максимира срушивши жељезну ограду која је била начета киселином дан прије текме (установила касније милиција у истрази). А на бочним трибинама било је каменица ко у причи (познато је иначе да су каменице уобичајени инвентар на стадиону). Милиција није имала чак ни штитове, толико о томе да је милиција ишта инсценирала. Милиција нам је спасила главе зато што је био припремљен линч и хвала јој на томе. Све било је припремљено и исценирано. Само да се зна. То Бобан, наравно, не помиње.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?feature=pl ... 18WWhrmLJo[/youtube]

[tsva]

Ko je i sta je Boban moglo se znati po prezimenu a pogotovo kad se vidi odakle je rodom. Jos pre ovoga je kenjao u korist Sranjine HDZ itd... Budalu ne treba uzimati ozbiljno.

[РС Либурнија]

Пази, Бобан јесте западни Херцеговац али није неандерталац и родијак већ човјек који је прочитао пар књига у животу. Уз то се декларише и као вјерни хришћанин. Бобан је човјек који, не само да се уклопио у причу, већ је био и један од њених главних промотера.

Ја не знам низакакву инструментализацију нас као навијача и све у свему, прошло је без мртвих глава захваљујући присебности милиције. Други дан кад сам се вратио кући, знам да смо отишли у Опатију и ово неко друштво је мсилило да смо ми узрочници срања пошто је тако писало у загребачким Спортским новостима (и не само у њима а И ТВ Загреб је то тако надувала) а ја сам их само гледао у стилу "Да ли сте нормални?!"

[gazda]

Пажња: ова тема се зове "Из личног угла", дакле ваше приче, ваша искуства, ваша сећања... те бих замолио да о томе и пишете на овој теми.

[РС Либурнија]

Па и причам ти о личном искуству. Ајде, наћићу негдје и мој опис на форуму Делија.

[gazda]

Ја овде само видим бобанову причу као главну, а не твоју причу у коју би се негде уденуо Бобанов интервју.

[РС Либурнија]

ciricdejancira wrote:
I popalivsi 4.000 sedista.Posle jedno dva sata sa duplim autobusima nas odbacise do Dugog Sela gde posle nekog vremena ulazimo u pristigli voz za Beograd.U vozu je bilo legitimisanja I hapsenja Pretresali su sve po vozu.Kod koga god su nasli broj od izlomljenih stolica ili su ga hapsili ili pisali krivicnu prijavu.Uspeh svega ovoga dobija na tezini kada se zna da je toga dana 13.5.1990 jedan dobar deo prve ekipe bio na Ravnoj Gori.Kuntamo u vozu I rano ujutro stizemo u Beograd koji je vec obasjan ranim jutarnjim suncem.Na stanici brdo TV ekipa I novinara.Sevaju blicevi,reportaze I novinski zapisi.Docekani smo kao heroji.Razilazimo
se kud koji mili moji I to bi mu bilo to sto se 13.5.1990 tice.

PS-Posto je i ovo veteranska prica, da je stavimo gde joj je i mesto... Samo da dodam brate

Ово сам написао ја надовезавши се на Ћиру:

Ciro u vezi ove price o Zagrebu 1990.-e da smo stolice djelomicno trgali i kao stitove od kamenica koje su letile sa bocne tribine. Jer eto, kao, mi smo trgali jer nismo imali sta drugo da radimo. Mnogi smo privedeni i odmah pri izlasku iz stadiona, ja sam ponio komad stolice i jednu zeljeznu sipku zataknutu otraga ispod jakne, za ne daj Boze. Zbog toga sam priveden odmah tu ispod juzne tribine sa jos jednim drugom i ostalom bracom. Do mene je sjedio jedan grobar iz Batajnice u britanskoj majici i rekao mi da je dosao da im jebemo kevu. Povuci-potegni nabise nas u one buseve-harmonike ko sto rece Cira, ali ko sardine. Na stanici u Dugom Selu nisu dali da se otvore vrata busa, pa posto nismo vise imali vazduha i strpljenja provalili smo sami napolje i poceli da preskacemo onu betonsku ogradu na stanici. Kad su nas opet sabrali jedva ubjedih murijaka da imam kartu za drugi smjer, inace bi zavrsio sa bracom u BG nekih 700 km od kuce. Poslije sam imao jos informativnih razgovora ali na tome se zavrsilo. Stolica sa stadiona jos drzim kod kuce!

[РС Либурнија]

Значи, ајде да мало употпунимо слику:

На текму смо кренули 2 човјека из Ријеке. Ја сам кући рекао да идем у град и да ћу да се вратим касно. Ишли смо возом за ЗГ, смазали неколико пива као што је ред и тако у добром расположењу дошли у "лепи Загреб град". При уласку на стадион, чула се галама и халабука и примјетили смо да се дешава нешто , осјећало се да је нека фрка. Улазимо на трибину и ту је управо макљање на горњем дјелу. Да, и ја сам дохватио једну столицу, е сад да ли сам је почупао или узео неку већ исчупану, не сјећам се и то као штит од каменица које су долијетале са истока. Мурија је онда удаљила ове удружене хрватске навијаче који су убачени због провокације на горњи дио југа и ми се сви повлачимо на врх трибине да не могу добацит лако каменице до нас. У исто то вријеме траје обрачун милиције и БББ на травњаку. Запад и исток су скочили на ноге и урлали "Четници" Четници". Вјероватно у том моменту нисмо ни били свјесни да смо били на ивици Хејсела. Мурија је онда постепено празнила стадион а до нас су онда када се примирило дошли и играчи, Владан Лукић се чак попео до нас. И тако смо ту чучали до 11 навече гријући се уз ватру од пластичних столица. Ја паметан нисам понио личне карте па су ме хтјели покупит ал гарантово другар за мене (и он је овдје на форуму па ако хоће нек нешто дода). И онда иде ово што сам написао горе.

Дошао сам кући рано ујутро а ови моји блиједи ко вампири. Сконтали су наравно гдје сам, А ја улазим у кућу, правим се мангуп ака Боба Попадић: "Шта је, шта сте се испрепадали. Била мало фрка а ви сви подлегли паници новинара."

[Константин]

Моје искуство из Максимира '90. је било стварно бурно.

Било нас је близу 30 из Приједора, који смо били одлучни да тамо морамо бити. Нас тројица од којих је био и један гробар, мој добар друг који је већ дуго покојни (погинуо је Бог да му душу прости) договорили смо се да идемо код тетке од овог јарана гробара(морао је ићи тамо), да тамо ручамо, одморимо и да зујимо у анонимности до меча. Иначе, то је било вријеме "националног буђења" и како год чудно звучало данас, знало се десити да понеки гробар буде на нашим гостовањима у Хрватској и обрнуто.
Сачекали смо "сарајевски" и традиоционалнио у том возу Делије Сарајево. Први призор који смо видјели су потпуно бијели купеи и пијани Шине (такође нажалост покојни). Рекоше да су се мало играли са ПП апаратима. Екипа је била у пуном саставу, а и наш Дача са којим се нисам тада лично познавао.
У Сиску уђе неки клинац, али баш клинац када је за мене од 18 година то био, са Динамовим шалом, а овај мој гробар му пуче малу шљагу и узе му шал. Дијете пође плакати, ја скочи на њега реко пусти га видиш да благе везе нема, клинац је и некако се смири. Када смо стигли у ЗГ, ту нас је чекао традиционални дочек мурије, пошто смо нас тројица имали други план шалове смо свезали око паса, из првог вагона сишли са "редовним" путницима да нас не би спроводили. Одмах на станици су кренуле прве чарке и прве каменице, умјешала се и мурија, а ми смо се некако провукли иза банове и пјешке кренули према тетки. Тамо смо одморили, уживали у ручку и када је и другар завршио родбинске приче, кренули смо у град. Знали смо да ће бити лудо гостовање али тек када смо дошли у центар, схватио сам колико ће бити лудо. На сваком мјесту се причало о утакмици. У једном кафићу у центру је било и пар БББ који су отворено причали да је "ограда посута неком киселином, да ће се рђа на огради убрзати и да данас мора пасти српска милицаија!?" Ту смо чули и да се пресрећу на појединим мјестима људи и да траже личне карте и да тако покушавају наћи Цигане. Тада смо се наравно покупили и нагулили. Кренули смо према максимирском парку, традиционалном мјесту окупљања Цигана у пратњи полиције, и гдје сам и претходне 2 године био када сам долазио на утакмицу. Свуда успут срећемо шаховнице на људима и онај дебилизам гдје су се продавале конзерве "чист хрватски зрак са упуством за упорабу". На једном штанду чујемо да је рано ујутро мимо осталих група цигана повукла ручну раније да би избјегла мурију и да су правили фрку, чак су и они чули да су понијели контигент БГ таблица за аута и да су ови лупали своја.
Осмјехну смо се испод очију и настависмо даље. Дођосмо у максимирски парк да нађемо кафану гдје су наши тражећи погледом гдје има кордон полиције. Прошли смо све али од наших ни трага ни гласа. Сјели смо у неку кафану и наручисмо пиће у нади да ћемо нешто сконтати. Кад оно као у филму, појави се клинац из воза који је добио шљагу са својим татом и неким људима на неких 20м од нас тачно испред нашег стола. Около наравно стотине пургера на путу према стадиону. Ја већ размишљам може ли се уопште нагулити и гдје и ако ме скопају да чувам ј... и главу ваљда ћу преживјети. Мали нас је дефинитвно видио, али је сложио неку чудну фацу и прошао без ријечи Не знам ни данас како и зашто се сва срећа тако завршило, ваљда се и клинац изненедио, углавном морали смо опет убрзано нагулити. Проциједих овом свом гробару мамицу ти срећнији си него паметнији, и настависмо према стадиону јер нисмо имали избора. Насеље између парка и стадиона су породичне куће и уске уличице. На једној мини раскрсници са друге стране улице излети група од 10-ак људи углавном у зеленим спитфајер јакнама и погледа према нас тројици. Ми смо покушали искулирати настављајући као причати а овај наш гробар се поздрави рече "ништа чујемо се када завршим и уђе кроз капију од неке куће". Нас двојица настависмо и краичком ока гледам да нам не препријече пут за спринт. Прошли смо а они гледају и не могу да се одлуче да ли да приђу или не. ПОслије једно 100м чујемо дозивање и овај наш као Болт граби према нама, снимили су га да је отишао иза друге куће али сва срећа био је бржи, па смо сви у Болт моду шпартали кроз улицу са које се већ назирао стадион. У дну улице, излети нека екипа а један од њих са ланцем. О реко мајко моја, па стварно ако преживим биће други рођендан. Идемо према њима јер не можемо назад и чујем екавицу. Их како ми је тада била мила као музика за моје уши Екипа је пајсала неку продавницу а ми настависмо до помоћног терена кој је био близу иза стадиона. А тамо, анархија... Сретосмо и ове из наше екипе. Ту је био и земљак Боске који је дошао из БГ и са екипом из БГ играо мали фудбал, боси, полуголи, пијани и надувани, тотални хаос. Једноставно се видјело да се не може завршити добро. У једном моменту неко завика ево их, сви устају трче као огради фрца камење, долази мурија. Затим се испод јужне трибине гдје смо иначе били на гостовањима, тражи да се прекречи натпис "србе на врбе", условљава се фрком, ови траже како да прекрече...
Углавном некако уђосмо на доњи дио југа. Било нас је око 2000. Репертоар пјесама национални са вријеђањем само што су загрепчани увијек били наивни па били доњи у добацивању. На њиховом западу су били старији, али задрти пургери и у једном моменту наложише читав стадион, ори се "Чобани, чобани" а "ехо са југа" враћа "овце, овце". :ovca: На њихов онај глупи "Миии Хрвати" добише "што се нама жалите". Једноставно тензије су расле а са горњег дијела југа који је од нас дијелила вискога ограда пођоше да долијећу каменице. Затим су почели да нас залијевају прво пивом а послије су и мокрили у чаше и преко ограде бацали. Одоздо су се враћале каменице, а у једном моменту неко запали бакљу баци горе и погоди неко дијете, обично нажалост не погоди идиота него недужног...Пошто је пољевачина настављена почело се тући и љуљати по огради и на једном мјесту тешка и висока ограда попусти спојише се два дијела трибине и настаде хаос, гдје су они били доњи. Са сјевера тада настаде стампедо и по плану паде и њихова ограда и онда се није знало ни ко пије ни ко плаћа. Нама је пао чак и транспарент који смо успјели вратити уз помоћ дрота Личанина који је стао испред нашег човјека који га је отео назад од пургера. Било је све горе али ипак је на сву срећу прошло без жртава.
Дуго смо чекали на стадиону док нас нису спровали на станицу а онда сам кренуо кући али преко Београда, умјесто 160км ја за БГ 400км Спомињали су неку стијену у Дугом селу коју су наваљали на пруги. У возу опет циркус, лик из Книна у нашем вагону повлачи неколико пута ручну, ваљда му се није журило кући иако је ишао најдужим могућим путем за Книн који је могао замислити.
Некако смо изашли раније и преко Добоја се вратили кући, у кући тајац, презир али и срећа што се ипак добро завршило. Ушуњао сам се у кревет и заспао.
Младост лудост, али и једно искуство у догађају након којег се знало да од бивше државе нема ништа и да нам се спрема рат...

[РС Либурнија]

Само да додам у вези Загреба:

И ми смо одмах још на жељезничкој станици у ЗГ дочули да је екипа из БГ повукла ручну у возу и искочила ван. Интересантно како су се информације брзо шириле градом.

Што се тиче гробара на нашим утакмицама: када смо привођени и испитивани у просторијама испод трибине, поред мене је сједио неки дугокоси лик у британској мајици и рекао ми да је гробар, да је из Батајнице и да је "дошао да им јебено кеву".

На повратку циркали смо у вагон ресторану и пушили оне одвратне најјефтиније цигарете "Супер Филтер" и слушали дискусију кафанских филозофа о утакмици. Сви су наравно знали "праву истину"..

[Хлад Малиганович]

Још једна из приватне колекције, и мој начин да се подсетим овог датума од пре тачно 15 година, и једног од најбољих људи које сам имао част познавати, и бити му род, и који ми је омогућио да будем део ове историјске утакмице.


Југославија- Немачка 2:2 (1:0) 21.06.1998.

[gazda]

Утакмица Звезда Андерлехт играна на пролеће 1982ге је била једна од мојих првих великих европских утакмица. Играна је у оквиру четвртфинала Купа европских шампиона, и прва утакмица је играна у Белгији, трећег марта 1982ге, на стадиону Констант ван ден Сток. Голове са утакмице можете видети на следећем снимку. Рецимо само то да је Лозано постигао фантастичан гол директно из корнера, али оно што недостаје је фантастична параа и одбрана Симеуновића, који је волеј пуцан са десетак метара одбио у корнер, а онда је катастрофално погрешио. Док би данас овај кикс "Симчета" био детаљно приказиван на тјубу, а на фејсбуку би се вероватно појавила група која би га исмевала, реакција из клуба је била отприлике да голмане "треба истрпети" док се не устале између статива (!). Општи утисак је био да је Андерлехт могуће избацити, и да ми нисмо имали ни среће у Бриселу, али да ћемо то надокнадити у реваншу.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=H5pVgUQxLfI[/youtube]

Реванш у Београду је привукао огромну пажњу, и ова утакмица је по броју продатих карата једна од најпосећенијих у историји нашег клуба у евро куповима. На топ 10 утакмица по броју продатих карата, мислим да је ова негде око 5-6 места. Сунчан дан је привукао огромни број навијача на стадион. Мој ћале је са колегама имао претплатну карту за Запад, трећи блок. Успео је да набави и један север и неколико карата за југ, за колеге који нису били тако редовни на утакмицама. Е сада, ја сам
добио привилегију да одем на Запад, а он је одлучио да прода карту за север и са осталима оде на југ. Какава је то грешка само била... ја улазим на запад, једно пола сата - сат пре утакмице,
и бацам поглед према северу... фасцинантно. У то доба север је примао око 35 хиљада навијача, и тачно се летимичним погледом могло рећи где је био коп - тамо где је све било црвено и бело, наравно,
а интензитет те "боје" је опадао са повећањем растојања од "копа". Против Андерлехта је цео север био црвено бео, осим једног малог дела уз западну трибину. Затим сам бацио поглед према југу,
да видим где је то ћале одлучио да иде. А тамо... лудило, гужва, таласи бришу,
(неко од људи са којима је ушао је изгубио ципелу у једном од истих), људи стоје "на пола ноге", невероватно... само повремено се чује туп звук, када талас крене да "брише" по трибини.

Утакмица почиње, и одмах на почетку колосална прилика за нас, али на жалост Дуле Савић погађа пречку. Ја тотално деконцентрисан, малко гледам на терен, а малко више на реакције севера.
У ложи је и пар десетина Белгијанаца, који су дошли да бодре Андерлехт. Нажалост, добар почетак није најавио једну добру, већ прилично растрзану и лошу утакмицу. Тренер Андерлехта (Ивић?) је
поставио тактику која је убила сваку креативност на терену, а Андерлехт је повео са 1:0. Наде се буде пред крај полувремена, када је досуђен пенал за нас, који је Дуле претворио у гол, и ја до краја полувремена не гледам на терен, већ према северу. Шалови, петарде, скакање, радост ме потпуно одвајају од терена, и тек сам схватио да је судија свирао крај полувремена када су људи око мене почели да устају. Малко ми је било криво, јер ето, то је значило и да ће север малко да предахне, да се одмори за наставак. Нажалост, у наставку, опет лоша игра, Андерлехт постиже и други гол, и рутински приводи утакмицу крају. Пар пута су се огласили и њихови навијачи из ложе....
Ево и јединог снимка голова до кога сам успео да дођем...

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=QcCELePZrdU[/youtube]

[gazda]

Сезона 82/83 је почела прилично лоше по нашу екипу. Бата-Станета који је успешно водио клуб у сезони 81/82 је на кормилу клуба заменио Остојић, али су због лоших резултата, а како Звезда "никад у историји" није отпустила тренера у току сезоне, њему придодати Ђорић и Шекуларац. Тако смо, једини пут у историји, имали тројицу тренера на клупи, односно "тријумвират", како су новинари прозвали тај експеримент. Много година касније, када је поново постао тренер нашег клуба, Драгослав Шекуларац је рекао да је то била једна од највећих грешака нашег клуба, јер треба један човек да води клуб, пошто се онда тачно зна ко је за шта одговоран. Додатни проблем за нас је представљао и пропис ФСЈ, који није дозвољавао да играчи оду у иностранство пре напуњених 28 година, тако да су у клубу остали (незадовољни) Владимир Петровић Пижон, као и Дуле Савић, две истинске играчке легенде клуба. Пижон је имао уговор са Арсеналом у џепу тог лета, али, иако са 27.5 година, није могао у иностранство. Отишао је тек у току зимске паузе. То незадовољство се одсликавало у слабој игри на терену, а и остале играче.

У другом колу Купа победника Купова, извукли смо једно славно име за противника, Барселону. Врло атрактиван тим, у коме су играли Шустер и Марадона, уз низ шпанских репрезентативаца. Магнет за публику, сигурно. Први меч у Београду, наравно, знало се да ће Маракана бити пуна и препуна. И поред лошег пласмана на табели, и поред, по именима, квалитетнијег састава противника, неки оптимизам је провејавао. На једном од последњих тренинга пред утакмицу, мој ћале је добио задатак, да узме изјаву од тренера. За тај задатак сам га "обучио" да користи, последње чудо технике, преносиви касетофон. Објаснио сам му како се снима, премотава, пушта... ћале одлази на тренинг, и враћа се са истог... ја пуштам траку, и чујем како пита Остојића "да ли можете да дате изјаву за мог сина".... и Остоја креће да прича. И онда ... мук... пар минута, и тек се чује, "ма слаба му батерија". У суштини, Остојић је причао, касетофон је снимао. Е сада, скупило се ту још људи, па су тражили
да се преслуша изјава, трака је премотана, и онда је поново притиснуто снимање.

Свануо је и тај дан, среда, ја сам поподне ишао у (основну) школу, договарам се са са маторим да питам разредну да ме пусти на утакмицу, и да дођем кући, до тог и тог времена. Карту имам, превоз имам, све је сређено. Ја и мој ортак чекамо разредну да уђе у учионицу пре часа, објаснимо о чему се ради, она каже нема проблема, доби сте ђаци, идите. Док сам напуштао школу, чуло се "хоћемо кући", очајнички покушај да се настава заустави "због Звезде". Ја летим кући, јер у времену пре мобилних телефона, није било начина да јавим да стижем, али касним - пет минута, и остајем да слушам пренос преко радио апарата.

Шта рећи о самој утакмици. Барса је била много боље организована, и имала је мајстора у својим редовима - Марадону. Његов гол на почетку другог полувремена, када је нанизао пар наших играча и онда лобовао Дику са 16 метара је сигурно један од најлепших који су постигнути на нашем стадиону. У том тренутку, стадион устаје на ноге и једним дугим аплаузом поздравља потез великог мајстора. По речима радио репортера (Марко Марковић, Јордан Ивановић и ...) који су преносили утакмицу, на западној трибини није било човека који није устао да поздрави гол Марадоне. Углавном, после 3:0 за противника, наде и највећих оптимиста су угашене, а играло се тек 60так минута. Тада на сцену ступа један тихи и ненаметљиви играч, који је ушао са клупе - Рајко Јањанин.

"За два минута два гола" ори се из транзистора који сам одврнуо "до даске", резултат је смањен на 3:2, трибине су прокључале, изједначење виси у ваздуху... хук са трибина, "да видимо мало и Црвену Звезду у њеном правом издању"... и онда... пас Марадоне, лопта лети бар 30-40 метара, пада пред ноге Шустеру, он улази у казнени простор и погађа супротни горњи утао... крај...

о Марадонином лоб ударцу је Кустурица направио документарац, Шустер је постао успешан тренер, и док је Марадона "кренуо кривудавим путем кокаинских ноћи", ми смо и даље препричавали утакмицу и јадиковали зашто Јањанин није раније ушао у игру, јер "ко зна какав би резултат био на крају". Ево га и скраћени снимак, коментатор је Петар Цока Лазовић.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=h7dxfIGnv6I[/youtube]

[Хлад Малиганович]

31.10.1996.


[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=BjkifSqFGgU[/youtube]

[МоСа ВерСе]

Тек сад видим ову тему, а могао бих понешто и написати овде.

Гледавши ваша сећања могу као навијач да вам завидим, видим у успомене из Загреба и осталих југословенских терена. Ја сам дете осамдесетих тако да су моје успомене везане за Србију.

Међу многим утакмицама на којима сам био, за почетак бих желео да истакнем моје најлепше гостовање, а то је утакмица са Мокром Гором у купу чини ми се 2006 године. Са Косова сам протеран 1999. и ово је био први пут да се враћам у свој завичај. Тада сам живео у НСу. Са пар момака крећемо до Бга где су наши другари организовали комби да идемо заједно на текму. У комбију са нама и пар момака из Републике Српске. Кренули смо ноћ пред утакмицу, а мени је припала та част да будем са шофером будан пошто се овај и није баш показао толико савестан да бих могао да се опустим. Стижемо на Рудницу рано кад тамо неки шиптарски цариник враћа наше момке из РС јер њима треба пасош да би ушли на Косово. План Б је да се оде на други прелаз у Рибариће. Пролаз кроз Нови Пазар и ту креће прва занимација. Ја свратио да купим мантије, а браћа из Српске већ изашла вани и дерњају се: Ооо Турци Некако се све смирило, а на граници са наше стране (мислим, наша је и она друга, али добро сад) молимо да нас на оној другој сачека неки Србин како би нас пустио на Косово. Тако је и било, мада се неки Гањанин својски трудио да се умеша у прегледање докумената. Безуспешно.

Улазимо у Зубин Поток, а тамо фешта. Косовско гостопримство, износе ракију, доручак, све како иде. Скупљају се и остале екипе и у неко доба се креће кортеом на стадион. И тамо нови шок. неки дебили из Кфора неће да нас пусте јер немамо карте. Добро се сећам, Румуни су били. И објашњавај ти леватима како и шта, али џаба. Креће гурање и један од најкомичнијих догађаја у мом навијачком животу. Ваде они пендреке, ми подижемо руке, они враћају пендреке у корице. кад смо то провалили, па ми смо њих добрих 15 минута цимали. Кренемо да гурамо, они пендреке, ми руке. И све док се нису сморили и почели да нас пуштају. Утакмица се завршила са 2:1 за нас, али сам био толико уморан да сам позаборављао и ко је дао голове и како се кретао резултат.

У повратку смо се сви скупа враћали, на челу аутобус са играчима под великом полицијском пратњом јер су још неки имали шта да кажу у Пазару. Некад баш касно сам стигао у НС поносан на ово гостовање.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=LWQxmfQIvJ8[/youtube]
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=cfbK9vLCZZ0[/youtube]