Ај сад натенане.
У Пазар сам стигао између два и пола три.
После краћег освежења, ја и мој домаћин кренусмо од центра града ка стадиону пешака.
У том тренутку су се испред општине скупили и пазарци, екстреми, торцида или како већ и кренуше и они.
Једно време смо ишли упоредо, они улицом а ми кроз парк изнад ње.
И кроз парк је ишло доста навијача са њиховим обележјима, шалови Пазара, Фенера итд.
У једном тренутку смо убрзали да би из парка изашли испред организоване групе.
Имао сам комбинацију да уђем на онај део иза гола на јужној страни стадиона да бих био ближи нашима али овај мој није хтео ни да чује.
Ушли смо на запад и то на први улаз до севера где су смештени њихови.
Трибина је била већ 80% попуњена.
Сместио сам се на врх трибине а овај мој је сео ред, два испод мене са нека два ортака.
Момци су Срби али млади и неискусни што се тиче стадиона и утакмица.
Како сам стајао на врху трибине могао сам преко ограде да снимам шта се ради испред стадиона.
Око нас све Бошњаци, максимално напаљени.
Младо, старо, мушко, женско, све тотално лудо.
Шалови, заставице све напето пред пуцање.
Из свег гласа се пева добро познати репертоар песама и ту су поприлично једногласни без обзира на којој су трибини.
На западу и истоку је скоро сигурно било још срба али без шансе за било какво декларисање као навијача Звезде.
Док сам чекао да утакмица почне, снимао сам ситуацију за евентуалну "евакуацију".
Разочаравајуће је да су шансе за то равне нули.
Степениште до излаза је препуно и нема шансе да се прође.
Једино преко ограде са врха трибине али због мојих 100-тињак кила и висине од 5-6 метара, равно самоубиству!
Прво на терен излази њихов голман Шимић, наравно гласно поздрављен, а после њега и наши резервни играчи који су добрано испљувани.
Тако би и кад су изашли првих 11.
Можда сам имао малу срећу што су око мене стајали колико толико нормалнији људи мада је пар метара даље било доста оних који су се после утакмице први залетели на полицију.
Већ сам писао на теми о утакмици, пита ме лик: хоћеш једну заставицу?
Рекох: ма јок, ладно ми рукама, мрзи ме да их вадим из џепова!
Први до мене ме чак понудио и семенкама и кикирикијем.
Иначе утакмица је већ увелико била почела када се са моје позиције видело да стижу аутобуси са нашима, односно видели су се кровови од бусева.
Тад је на трибинама настала права хистерија, мада су око мене са подозрењем коментарисали Богданова и екипу!
Можда сам некоме и био сумњив пошто ништа нисам реаговао кад су сви други скакали као опарени.
Једина неопрезност ми је била када је судио пенал за нас.
Поред мене лик скаче, јебе све по списку а ја му кажем: ма дај, незајебавај, видиш да га ментол спотаче а Нејцу скоро побегла лопта у корнер!
Био сам скоро у правцу дешавања и фаул је био чист као суза, али ми се учинило да би лопта Нејцу стварно побегла у гол-аут.
Мислим да сам тад био најближи линчу!
Спремих телефон да овековечим тренутак који би тотално умирио домаћине и одвео утакмицу у мирне воде али ко за клинац Лаза промаши и контра ефекат, стадион је око мене прокључао.
Мислим да је тада нашима на терену било најтеже, Лаза доста дуго није могао да изведе корнер јер су га у том ћошку између севера и запада гађали свим и свачим.
Сва срећа наши издржаше до краја а мој главни циљ је био да што пре напустим стадион.
Кад је судија свирао крај поче да се кува.
Из моје непосредне близине се пар ликова прво залетело на редаре и жандаре. Почеше и да чупају столице и бацају на терен.
Неки клинац поред мене ишчупа столицу али није могао да добаци са врха трибине до терена па је напуцао неког од својих у првим редовима.
Некако дођосмо до излаза али испред на улици изненађење.
Неколико ликова се залеће на Жандаре, ја погледам десно кад на метар од мене стоји жандар са упереном пушком за гумене меткове у њих!
Одмах у рикверц и назад у улаз.
Сачеках пар тренутака док се ситуација мало смирила и онда брзински у споредну уличицу и убрзаним кораком ка центру.
Иначе те уличице су уске, тзв. махала, и јако су зајебане.
Душу дало за сачекуше и прангијање.
Искористили смо ситуацију док већина људи није још ни изашла са стадиона да брзо дођемо до центра града.
Мада и тада су око нас они клинци лудацу трчали тамо-вамо ко муве без главе.
Као што рекох, врло брзо смо од стадиона дошли до центра и брзински напустили Пазар, срећан и поносан што смо однели 3 бодића са можда и најтеже утакмице до краја првенства!!
Ето другари толико од мене!