МоСа ВерСе wrote:Копирано са делије.нет

Јагода је био дечко који је успео да обједини све значајне особине за одличног навијача.
Био је храбар, али и увек спреман за дешавање, није био неки "велики лудак" који не избија из кафане или чека да догађај дође до њега него је сваки пут давао целог себе за ствар Делија и за победу Делија. Имао је и особину која уме и да изостане код храбрих младих људи, а то је невиђена скромност и повученост. Био је малтене стидљив. Није волео да прича о ситуацијама у којима је испао фаца, све је то гурао негде састране и уместо да исприча шта је урадио он би постављао неко контра питање да сазна неку другу навијачку новост која му је можда промакла. И више је волео да исприча нешто смешно што се десило, него неку причу у којој би морао и своју позитивну улогу да спомиње. Ја га нисам чуо да је почео реченицу са "Ја сам...". Живео је на релацији Нови Сад - Земун последње две године, увек је писао кад из Новог Сада крене, да ће бити код куће у Земуну наредних дана, да знам ако треба нешто, да се чујемо. Не памтим да сам звао некад кад је ми је требао а да је ишта рекао осим "Долазим за ...".


Највише је ценио храбре људе са добрим смислом за хумор. У најужем кругу око њега ниси морао да бринеш за своју сигурност или за недостатак смеха. Упечатљив смех који су код њега изазивали фазони другара још ми одзвања у глави, смејао се толико заразно да су ми људи после признавали да су, кад он крене да се смеје док му причају нешто, намерно преувеличавали и додавали на причу, само да би овај наставио да се церека, јер су и сви око њега почињали да се смеју.

Последње две године се тек дружим са њим, знао сам ко је он и пре него што смо постали блиски, а када смо почели редовно да се дружимо то сам схватио као лично признање, част и знак да сам на правом путу у навијачком животу, кад ми је такав човек пријатељ.

Јагоду криминал није интересовао, ни у каквом облику, ни близу да му буде.

Рекао сам већ да је ценио храбре и духовите али је имао и нарочито ретку особину међу активним младим навијачима : ценио је и поштовао и оне међу нама којима нису блиске физичке активности овог нашег живота, поштовао је добру идеју за кореографију, паролу, добар предлог за песму, јављао се свим нашим креативцима и није их сматрао дебилима и кукавицама што је нарочито модерно у данашње време међу млађим "хулиганима".

Једине људе за које сам чуо да прича ружно биле су љиге са два и више лица и није пропуштао да одговори онима који су глумили да су нешто што нису и трпали се тамо где им није место.

Јагода је хтео да се батали оружије у сукобима, у овакво време у Београду човек је искрено хтео да се све избаци и говорио је да све док се носи нешто то значи да постоји страх и да ће се једном срести две стране толико наоружане да неће смети међусобно да се нападну и да је то тотална глупост, да се навијачки сукоби на крају на то сведу. Такав човек је добио нож у срце.

Размислите браћо колико имате људи у свом животу који редовно иду на утакмице, учествују у активностима трибине на и ван утакмица, не дрогирају се, не интересује их криминал, занимљиви су за разговор на онај начин да никада не нестане тема за причу, не варају, не лажу, не мажу, увек се јаве када гори и увек дођу када кажу да ће доћи. Оно што кажу то стварно и мисле и чак и кад прође доста времена не забораве своја мишљења, изјаве и ставове. Ја размишљам од када је Јагода отишао, и изгледа да немам више ни једног.

Мене је Јагода највише подсећао на калибар људи који данас имају 30-35 година, хоћу рећи био је тип човека који изумире и тешко да ћемо таквог имати у овим новим меканим генерацијама опседнутим брзом и лаком зарадом, чисто материјалним и површним стварима и генерацијама које су спремне на проблем само када су део чопора. Којима је све теже да се жртвују и за групу а и за другара, чак и када је та жртва минимална.

Јагода је имао толику жељу да је то невероватно, толика упорност, истрајност, никада човек не би рекао на прву лопту да је такав, јер је углавном ћутао и није нешто ужурбан био али када се појави прилика почињао је буквално да досађује колико је био упоран. Ретко темељан навијач.

У једној од последњих дискусија у друштву рекао је да га ја одлично разумем и да умем да формулишем оно што и он мисли ал не зна како да каже. Надам се да сам га и сада добро представио људима који га нису познавали мада знам да сигурно нисам овај пут рекао оно што би и он, јер никада не би себе истакао оволико.

Част ми је била сваки пут када си ми пружио руку, кад си ме позвао да причамо о нечем новом навијачком што се десило, па онда онако на прву испалиш свој коментар, углавном зајебантски. Сваки пут кад си био ту док је горело, био сам и ја сигурнији у себе. Волео сам кад кренеш код девојке која је живела код мене у комшилуку па ме онда позовеш кад си код мог улаза да попијемо по пиво на брзину, па онда идеш даље. Направио си и бољег човек и бољег навијача од мене, никада те нећу заборавити брате мој драги, хвала ти за све лекције које ни не знаш да си ме научио, хвала ти за сав смех и хвала што си свратио у овај живот барем и на ово кратко колико си био овде. Надам се да ћу бити са тобом опет једног дана, а онда нема више растанака, опраштања и ове патетике.

Почивај у миру Јагода. Не знамо кога смо изгубили.

Бог узима најбоље...