Branioci lenjingrada, opkoljenog od hitlerovaca 1941. godine, gradskim tramvajima stizali su do odbrambenih rovova oko grada. Svi muškarci, dorasli za oružje, našli su se u opkopima odbrane. Žensi deo populacije je radilo sve ostale poslove u gradu – u fabrikama, bolnicama i na drugim mjestima.
Branioci grada saglasili su se da ne odstupaju sa linija odbrane, ma kako bio snažan i nadmoćan napad fašista. Da se odbrani grad ili svi da izginu. Zato je komanda glasila:
“Vojnici, branioci Lenjingrada, iza naših leđa nema zemlje! Sva naša zemlja je ispred nas! Do pobede!”
Dvadesetogodišnji student Lenjingradskog univerziteta, Zahar Gorodijski, iz džepa vojničke bluze izvukao je svoju knjižicu i na zadnjoj, čistoj margini, napisao svoju prvu i poslednju pesmu. Drugoga dana poginuo je braneći rodni grad.
Ovo je ta njegova, antologijska, veličanstvena pesma.