Молим две карте за Индију и Пакистан!
Отварам очи, или боље речено покушавам да их отворим, док руком тражим проклетињу да се јавим или да је бацим о зид. Пошто сам ипак смогао снаге да померим капке схватам да друг зове. Делија, Ужичанин.
"Хеј брате, шта ћемо радити за карте, јеси чуо да неће бити продаја сем сезонских?!" "Ма не знам брате, очи још нисам отворио, а и за среду сам изгледа заузет..." "Дај брате, па дерби је! Ти и твоје обавезе...", наставио је да прича, а ја сам махинално руком дохватио оковратник мајице и схватио да сам мокар до голе коже. И да сам целу ноћ преспавао на каучу уместо у свом кревету. Ако сам уопште и спавао...
Јер те ноћи пред дерби... Тешко је склопити очи, а ја да будем искрен ни сам не знам када сам склопио моје.
Само знам да сам сањао страшан сан. Нестваран, а опет готово опипљив.
Узимам лопту испод коша и крећем у дриблинг у десно. Пробијам. До самог коша. Два поена за нас. Следећи напад већ знам, ићи ћу у лево. Поново сам бржи од чувара. Милан је сам у ћошку. Тројка. Знам да он то не промашује. Одбрана је агресивна, на лопту, на дужину руке. Чиста лопта. Још један кош за нас. То је то, играмо. Бољи смо. Друго полувреме као посластица. Полувреме. Судије се враћају, али делују некако уплашено, у очима им се то види. Као да су добрих десетак минута провели у нечијем гепеку. Почињемо поново. Узимам лопту испод коша и крећем дриблинг у десно, судија свира кораке. Примамо кош. Поново се окрећем да узмем лопту, али сада већ уместо Милана Тадија изводи лопту. Овај пут крећем у лево, кораци. Тројка у наш обруч. Бићу паметнији, размишљам, док се враћам и трећи пут до нашег коша. Пустио сам да лопта одскочи о паркет, а онда сам наставио да водим. Добро је, пиштаљка се није огласила. Ипак имају мало морала. Удвајање. Не, ту си најтањи, неко виче у мојој глави. Ролинг, што даље од замке, и секирица по мојој руци. Гледам у судију, он ме не примећује. Вичем, али моју вику надгласава псовка човека задриглог и са тамним обрисима зноја испод пазуха. Заћутим, ипак сам ја другачије и господскије васпитан. Зато се тако и понашам. Борим се заједно са својим друговима до краја. Неизвесно је. Кош је за кош. Сви виде да је аут. И они то виде, али не... Свему је крај. У задњој секунди, из аута. Судију зовем, али он као да не чује... Саиграче зовем, али њима није до приче. Марко, Немања, Тадија, Малина. Сви седе на паркету. Плачу. Искрено. Сломљено. Није срамота. Није срамота...
"Није срамота брате да замолимо њега, он има велико срце, помоћи ће да уђемо некако." "Ок, зови га", а кога је заправо требало да зове не знам. Мени је и даље срце притискала иста црна мисао од ноћас. Исти сан.
Само, ноћ је прошла одавно, на то сам, ваљда по навици живота у мраку током 11 година, заборавио. Напољу сија сунце, већ три дана после дербија. Најјаче од када га ја памтим.
Поново звони телефон. Више ми се Лени Кравиц не чини тако одбојним. Поново исти, познати глас.
"Брате, ништа од свега. Нема ни он карте. Изгледа да ћемо морати да гледамо код куће, или да се нађемо негде у граду". "Ма ништа не брини брате, ти купи пиво, а ја доносим карте..." "Нашао си преваранту стари!" "Тако некако... Ти само спреми пасош. Индија и Пакистан нас очекују!"
