Интервју: Aлександар Боричић
Председник Упраног одбора СД Црвена звезда
28/03/2013
Повод за разговор са Александром Боричићем, челним човеком црвено-беле спортске породице је 68. рођендан нашег Спортског друштва. Истинска легенда је деценијама у фокусу спортске јавности и увек може да каже и понуди само добро.
У протеклој врло тешкој години Звездини клубови остварили су и више него солидан учинак - 14 сениорских титула и 9 у млађим категоријама.
- Спортско друштво Црвена звезда остварило је много, много бољи резултат него што смо имали претходних година. На спортском плану наши клубови постигли су добре резултате и све похвале припадају спортистима, тренерима и спортским радницима. Пронашли смо унутрашње резерве, мало другачије се организовали, укључили и нове снаге које су нам помогле да се стабилизујемо. Није то највише, али наставак претходне и почетак ове године даје нам додатну снагу и најављује много лепих тренутака за Црвену звезду.
СД Црвена звезда има 2.500 спортиста што јесте на понос, али јесте и на муку кад се зна како се многи боре са тешким условима за тренинге и рад.
- Са неким новим људима, а има пуно способних звездаша који се још нису наметнули, многе ствари би се побољшале. Наш задатак у Спорстком друштву је да их откријемо, да им понудимо да се прикључе нашим клубовима и ојачамо руководства, тиме и материјалну ситуацију, па ће све боље функционисати.
Десиле су се промене у руководствима наших највећих клубова.
- Промене су почеле у Кошаркашком клубу. Направљена је реорганизација, један велики помак и на најбољем су путу да поврате славу. Претходна руководства су се задуживала, а на спортском терену нису остваривали адекватан резултат. Дугови су постајали све већи и ново руководство на челу са Небојшом Човићем повратило је углед. Смањили су дугове, враћена је позитивна атмосфера, тим је обновљен и кренули су да побеђују. Враћен је прослављени кошаркаш Игор Ракочевић који је прави лидер и капитен коме је Звезда породично у срцу.
Тржиште у фудбалу превазилази могућности ове државе А фудбал, како "из тог празног бунара захватити воду".
- Е то је много тешко. Што се каже мало дете (клубови), мали проблеми, а велико дете велики проблеми. Фудбал је наше највеће дете. Тржиште у фудбалу је потпуно другачије и превазилази могућности ове државе. У неким европским фудбалским клубовима буџети су као буџети неких мањих земаља. Тешко је томе парирати и задржати, пре свега, нашу децу. Слично је на тржишту свих тимских спортова у кошарци, одбојци или рукомету. Одлазе нам деца јер имају добре понуде, родитељи су нестрпљиви и ништа није као некада када је превасходна жеља била Црвена звезда.
Како повратити веру у Црвену звезду?
- Најбитније је да испуне оно што обећају. У Фудбалском клубу направљен је први корак. Враћен је Драган Џајић, наша највећа фудбалска звезда и он као бивши председник разуме проблеме фудбала, може да препозна таленте. Ту је као појачање прикључен Небојша Човић који се истакао сјајним резултатима у кошаркашком клубу. Што се финансија тиче г. Човић може да направи добар план и кренуло се добрим путем.
Кренули и убрзо се "спотакли".
- Кад се више лидера постави за један сто увек постоји могућност да дође до одређених несугласица. Добро је да се у борби мишљења пронађе адекватна визија будућег пута Црвене звезде, али нечији погрешан корак ситуацију може вратити назад у тренутку кад је требало учинити два корака напред.
Све време Џајићевих мука, ви сте били уз њега.
- Драгана Џајића поштујем као личност, изузетно је привржен породици и својој и Црвеној звезди. Заправо, не знам шта је код њега јаче јер је више времена проводио у Звезди него са породицом. Није најважније колико је ко времена поклонио клубу него шта је направио. Драган Џајић је Звезди много оставио. Прошао сам много земаља по свету и код људи који у нашој одбојкашкој фамилији нису много оптерећени фудбалом, није било човека који није коментарисао срамно Џајићево хапшење. Начин да је неко желео да понизи светски ауторитет говори много о нама и нашој земљи. Треба (са)чувати своје великане, јер ми у Србији их немамо много. Лако је нешто уништити, а много тешко створити. Џајић најбоље зна кроз које је муке прошао и тад је требало бити са њим. Он ће до краја живота носити одређену нервозу због свега, али срећан сам што се Драган Џајић вратио у Црвену звезду.
Клубови су аутономне целине и морају да се сналазе како знају и умеју.
- Црвена звезда је увек била као једна фамилија. Али дошло је неко друго време у којем су одређени људи из својих субјективних разлога кренули да одвајају један по један клуб. Статут СД говори да су Звездини клубови самостална правна лица, самостално се брину о буџету, доносе одлуке и једино што нигде није наглашено да самостално одговарају. Значи, клубови уживају у трофејима и ту им се нико из Спортског друштва не меша, али кад дођу проблеми... Они се ни тада не обраћају СД. Пробају да их сакрију док проблеми не ескалирају и експлодирају... Клубови сами доводе играче, нуде им огроман новац, онда не испуне договоре и долази до великих проблема. Лако је трошити, треба се домаћински понашати. Неки пут треба признати да нисте у стању да нешто урадите. Играч на терену жели све најбоље, али тог дана ништа му није полазило за руком и то сви запазе. Код нас се, међутим, дешавало да су неки играчи или функционери дуго били слаби, а да се прелазило преко тога.
Многи немају одговорност према реалности
Поготову раније у кошаркашком клубу.
- Кошаркашки клуб је доведен на руб постојања, а сличну неразјашњену ситуацију имали смо и у рукометном клубу где је егзистирао председник који се није ни појављивао у клубу, па у фудбалу. Изаберу се председници и чланови УО који позајмљују новац, а њихова дужност није да позајмљују него да обезбеде финансирање свог клуба. Функционери у многим нашим клубовима немају одговорност не само према Црвеној звезди него ни према стварном животу, реалности.
Ако је неко одговоран, упоран и професионалан то је Боричић. Ако неко решава проблеме без кукања то је Боричић. Како други да "препишу" формулу Александра Боричића.
- Наш одбојкашки клуб у неким тренуцима могао је да постигне и много више, али ми онда не би владали ситуацијом. Обећавали смо толико колико смо могли да пружимо. Направили смо одбојкашку фамилију која се поноси што припада Црвеној звезди. Прошле су генерације тренера и играча, али резултати остају. Све радимо плански, не мењамо тренере после првог пораза, заједно смо и кад побеђујемо и кад губимо. Код нас нема нервозе и притисака. Ако и дође до неког езултатског подбачаја, седнемо и анализирамо зашто се то догодило. И кад освојимо трофеј(е) ми опет све подробно анализирамо да видимо где смо у том тренутку, да се осигурамо за наилазећи период и нове добре резутате.
Одбојка је годинама у светском врху.То је нуклеус како да се сви окрену.
- Трећа смо земља по експорту играча. После Америке и Бразила српски играчи и играчице су најзаступљенији у иностранству. У овој години имамо 350 одбојкаша који играју напољу. Не ваља што одбојка нема јаче тржиште и због тешке економске ситуације наши најбољи одбојкаши јако брзо одлазе.
Можда и због тога је домаћа одбојкашка лига слабо гледана.
- Наша Лига је најмлађа у Европи и сигурно је да млади играчи не могу да привуку толико публике као репрезентативци. Звездина женска екипа, шампион и победник Купа, у саставу има 3 девојчице од 16 година. То нам даје снагу да стварамо нове и нове генерације, јер смо на то принуђени, док се наша економска ситуација не побољша. Ми не доводимо странце или то радимо јак ретко. Проналазимо младе таленте који могу да се уклопе у наш тим.
Често се "врти" прича о приватизацији не само клубова него и Спортских друштава.
-У федерацијама разно-разних спортова води се велика борба између приватних клубова који желе апсолутни резултат и оних који желе да остваре боље националне резултате у свим селекцијама. Да би то остварили за своју државу морала би да буде већа заступљеност домаћих играча у лиги и остаје питање како направити баланс између клупског врхунског и националног врхунског резултата. Да поновим, иако имамо најмлађу женску одбојкашку лигу у Европи, наша лига је шеста лига по значају (по свим мериторним параметрима) у Европи. То је невероватно кад се зна да један турски женски клуб има буџет 15 милиона евра, а и буџети женских руских клубова су огромни.
Многи кажу - политика даље од Звезде и од спорта. Треба ли спорт одвојити од "државних јасли".
- Важно је направити добру релацију, узајамно разумевање између спорта и политике. У неким савезима покушавају да докажу да држава није битна, да политика није битна. Јако је битна ако свако ради свој део посла. Кад наши спортисти иду на међународна такмичења они представљају своју земљу. Ако је тако онда је неопходна сарадња са председником државе, председником Владе, са министром спорта и другим министрима, јер имате и решавате неке спортске захтеве. Ако тражите спортски објекат за рад морате да сарађујете са министарством задуженим за ту област. Сви причамо о финансијама, а како то решити без министарства за финансије. Онда мора да се укључи министарство просвете и све је то јако важно. Није добро ако политичари улазе у управе да би диктирали, а да притом озбиљно не помажу. Опет наглашавам питање одговорности. Имате ситуацију да људи, ауторитети на важним функцијама "седе"у управи клуба, желе да се за све питају, а онда кад дође до проблема нема одговорности. Треба направити спрегу, да у клубовима имамо професионалце који одрађују дневне ствари и увек неговати добру сарадњу са политичарима и државом.
Чини се, гарнитура која води Србију је препознала значај спорта.
- У сваком случају. На један другачији начин препознала је значај спорта и спортске ауторитете појединачно и институционално. Ко год каже да су Звезда и Партизан небитни много греши. Наш народ и претходне државе уложили су јако много средстава да се створе ти брендови. Ми у овој финансијској ситуацији немамо никаквог начина ни маркетиншки ни пропагандно да позиционирамо неки наш клуб или функционера бришући његову прошлост. Бренд Манчестер Јунајтеда се препознаје, а ја увек и свуда са поносом наглашавам да је бренд Црвене звезде лако препознатљив у свакој држави света у којој сам био.
У Звезди има хајдука и ускока
Кад ће Црвеној звезди свеукупно бити лакше.
- Код наших људи постоји велика сујета и у нашим клубовима имамо хајдуке и ускоке. Имали смо много више ускока који су упадали, правили дар-мар и одлазили. Прави звездаши су се хватали за главу. У нашем Спортском друштву имамо снаге да направимо тим, без обзира ко је из којег спорта, тим у коме ћемо један другог да саслушамо, изнесемо предлоге и узајамно помогнемо. Увек ће неко бити на функцији и положају и мораће да "преломи", донесе одлуку и преузме одговорност. Кад дођемо до такве приче Црвеној звезди ће бити лакше. Данас и сада врло је тешко пронаћи формулу како исфинансирати све наше потребе, кад расхода има много, а прихода мало. У том раскораку притискају нас и вечите жеље за трофејима, а још већи је проблем кад се много потроши, а ништа не освоји.
Оставе дугове и побегну.
- То се код нас дешавало и то је трагично исто као кад се отац фамилије задужи на сваком кораку и остави гладну децу. Ми у Звезди, у Фудбалском клубу имали смо фонд играча који је могао да буде кредибилан на европском тржишту. Кад је Џајић раније био председник играчки фонд је вредео сигурно 50 милиона евра. То је нестало у кратком периоду. Да би се нешто слично постигло потребно је оживети и простор око стадиона. Без терена око Маракане тешко може да се створе нове генерације.
Недавно сте постали почасни професор ФОН-а.
- Драго ми је да су на факултету на другачији начин ценили мој вишегодишњи рад и допринос спорту. Ја јесам одбојкаш, али од малих ногу бавио сам се и рукометом (био сам јуниорски репрезентативац Београда), а у Црвеној звезди истовремено сам играо кошарку и одбојку. Играо сам за Звезду II и тренер ми је био Мока Славнић, он је, опет, играо одбојку за наш јуниорски тим, а ја сам му био тренер. Почели смо заједно са Драганом Капичићем и Гораном Ракочевићем у ОШ Браћа Рибар тада, или Краља Петра сада, и сви смо оставили траг у Звезди.
Ми смо поносни са вама овде, занима нас када ће те постати први човек Европске одбојкашке федерације.
- Још је рано причати о томе. То је већ могло да се догоди и ове године. Најважније је да не треба журити, треба се полако спремати и треба увек бити миран. Где год да одем, до краја живота Бора остаје у Звезди, као и моја комплетна породица, са унуком Матејом на челу, рекао је на крају Александар Боричић човек са којим ће се српски спорт увек поносити.
М.Блешић
http://www.sd-crvenazvezda.net/index.php?mod=intr" onclick="window.open(this.href);return false;